Kad nema materine spize, dobra je i bljutava brokula iz menze

Često sanjam kako me kroz praznu menzu naganja ogromna zelena, bljutava brokula. Ne znam je li to posljedica šokova koje svakodnevno doživljavam u menzi i na fakultetu ili jednostavno nostalgije za materinom spizom. Ja trčim i vrištim između stolova i stolica kao najveća pizda na svijetu. Nikad ne saznam što se dogodi na kraju. To vam je nešto kao u onoj igrici Temple run, samo što ja bježim od brokule.

Vjerujem da je svim studentima koji su otišli studirati u drugi grad najteže pala činjenica da neće moći u devet sati navečer moljakati mater da im spremi omiljeno jelo. Nakon salve psovki koje čuješ jer si jedna bezobrazna i neodgojena stoka koja se baš sad sjetila kako bi jela varivo od mahuna, za pola sata zadovoljno mljackaš i trljaš si trbuh jer si dobio što si htio. 

Olakotna okolnost donekle jest da od doma možeš ponijeti punu torbu hrane koju zalediš i podgrijavaš naredna dva mjeseca. Nakon toga tužno ideš jesti pohano meso i pomfrit za ručak i večeru svaki dan dok opet ne odeš doma i vratiš se s punom torbom. 

Prvi put kada sam otkrio bljutavu brokulu kunem vam se da sam se osjećao kao Kolumbo neke tamo davne godine nakon što je svojom prljavom cipelom kročio na američko tlo. Baš tog divnog dana punog promjena ispraznio sam frižider, također potrošio i plin. To bi bilo super da nisam bio na knap s novcima pa nisam mogao kupiti novu plinsku bocu, a ni onu jednu pišljivu paštetu od tune koju tako strasno volim. Glava mi se raspadala od pomisli da moram u menzu i da ću jesti pohano i pomfrit. Nakon pet čaša vode koje sam ispio samo da se pripremim na još jednu dozu mesa obavijenog krušnim mrvicama i prženog u ulju starom 10 dana, skupio sam ono malo hrabrosti što je ostalo u meni i krenuo po novu dozu bolova u trbuhu. 

Znate, ima onih ljudi koji stalno blebeću o tome što će jesti i kako će se najesti u menzi. U očima im vidiš hranu, a umjesto suza liju slinu. Ja šutim i pognem glavu jer znam da me čeka ista stvar na koju sam osuđen sljedeća dva mjeseca. Kuku meni na ovoj crnoj zemlji! rekla bi moja divna baba kad bi čula što jedem. 

Stao sam u liniju s grčem u želucu. Frendica („jedna od onih") blebetala je o nekoj hrani koja je tako fina i koju moram uzeti. Naravno da je nisam slušao. Došavši na red, ljubazna teta za pultom me upitala što ću. Taman da ću izustiti pohano i pomfrit kad krajičkom oka ugledam kuhanu brokulu. Jadna, sama u toj posudi. Gledam ja nju, a gleda i ona mene. Polako počinjem osjećati hladan nož na vratu od bijesnih studenata koji su iza mene i čekaju da se ja odlučim, a i od tete za pultom koja je počela cupkati nogom zbog mog blijedog gledanja u hranu. Od muke mi je jedna kapljica znoja proklizila čelom, a trbuh ispustio zvuk grozniji od rada motora autobusa iz 1996. godine  

 Dajte meni jedno pohano i ovu brokulu. Konačno kažem i čujem 5 uzdaha „napokon!”

Frendica mi uputi what the fuck pogled, a ja joj uzvratim brokula-bljutavim osmijehom. Sjednemo za stol, odslušam dvije minute priče o tome kako moje jelo izgleda grozno, a njeno je, zamislite, super! Znam da je*ena brokula izgleda grozno! Sad zašuti, jedi tu svoju finu hranu i pusti me da plačem nad svojim pladnjom. Još bolje, pusti me da plačem nad svojim  životom i činjenicom da ću ostati gladan i žedan s 25 kuna u novčaniku. Možda ipak potrošim ove zadnje kovanice na paštetu od tune koju bih mogao podjeliti na par dana. Ova rečenica zvuči grozno. 

Da, zelena stvar je bila bljutava. Toliko bljutava da ni pola one male soljenke nije pomoglo.

Ali, ljudi moji, ta brokula je bila BLJUTAVO DOBRA! Na prvu s gnušanjem i fuj izrazom lica kreneš žvakati tu čudnu zelenu stvar koju si platio 2,50 kuna. Na drugu „fuj faca” polako nestaje, a na treću brokula postaje ljubav tvog života. Goodbye, pašteto od tune! Goodbye trošenju para na tebe jadna pašteto, and hello bljutavo dobra i jeftina brokulo! Istini za volju, nisam se nešto previše najeo, a nisam ni ostao gladan. Činjenica da sam napokon pojeo bar jednu novu stvar bila je dovoljna da krenem jesti sve ono što sam dotad gledao s fuj izrazom lica. Pohano i pomfrit jednom mjesečno uzmem. Čisto onako, da se prisjetim tih starih, želucu teških dana. 

Bajdvej, brokula me i dalje proganja u snovima. Samo što sad to više nije noćna mora već neki happy-zaljubljen-u-brokulu san. 

E sad, treba doći kući i preživjeti mater koja će te dočekati s nožem na vratima jer si joj rekao da je brokula ljubav tvog života, a kad bi ju ona doma spremala onda bi bilo: Fuuuuj, brokula. Ja ti to neću jesti!