Studirati i raditi

Može biti lako, a zašto nije tako.

Ako mogu, volim otvoriti kolumnu s rimom, da razbijem led na početku. Nije da idem okolo inače i bacam rime. Iako bih mogla, ne vidim zašto da ne.

Da vam odmah objasnim situaciju: postoji razlika između studenta koji studira i studenta koji „studira i radi“. U našem je narodu onaj koji „studira i radi“ nekakva enigma koja nit' je tu – nit' je tamo, ništa ne stigne, a ipak nekako stiže sve.
Postoji razlika i između onih koji rade za džeparac i onih koji rade za stanarinu. Ovoj drugoj skupini 600 kn džeparca mjesečno nije baš dovoljno za sve troškove.
Postoji razlika između vikend-posla i dnevnog posla. Ima fakulteta na kojima možeš imati dnevni posao, ima onih na kojima ne možeš izdržavati ni vikend-posao. Ima ljudi koji su voljni ili primorani 20 sati dnevno izbivati iz stana, ima onih koji to nisu. Mislim da sam upravo riješila 98% rasprava po studentskim grupama vezane uz posao. Drago mi je da smo to raščistili. 

Ja sam uvijek bila onaj koji „studira i radi“ jer radim za stanarinu, skripte i ostatak života kao takvog. Ništa novo, ništa ekstravagantno. Kako i zašto? Jer kad sam upisivala faks, birala sam faks uz koji ću imati dovoljno slobodnog vremena. To je bila samo (i isključivo) moja odluka. Od kad sam počela proces studiranjairada, ljudi me gledaju kao superčovjeka. Što mi je i dalje jako čudno, s obzirom na to da su u svim firmama, u kojima sam bila, sa mnom radili ljudi koji su isto studiraliiradili i nisu svi bili niti apsolventi niti izvanredni studenti.  Svi smo bili redovni, svi smo bili na različitim fakultetima i svi smo imali drugačiji raspored i stil života. Ništa novo, ništa ekstravagantno.

U međuvremenu sam promijenila nekoliko firmi, neki su imali razumijevanja za studente, neki nisu baš. Puno sam naučila od njih, stekla puno crtica u životopisu, ali sam puno naučila i o studentima. Veliku, ogromnu razliku između jedinki koje studirajuirade čini volja. Uz volju, naravno, ide i primoranost. Ali neki, koliko god morali, i dalje nemaju volje, što znatno otežava njihov svakodnevni život.

Da vam otkrijem tajnu: ne traže svi zaposlenike od osam do šesnaest. Ima sasvim dovoljno poslova s fleksibilnim radnim vremenom *ta daaaaam*. Problem je u tome što ti poslovi najčešće nisu reprezentativni i jako bi se malo ljudi uopće odlučilo prijaviti za iste. Moj prvi posao, kada sam došla na faks, bio je u McDonaldsu. Kad sam imala predavanja ujutro, radila sam poslijepodne. Kad sam imala predavanja poslijepodne, radila sam ujutro, a vikendom sam radila kako sam mogla. Učila sam kad sam stigla, te sam i dalje sve ispite dala u roku. Kada sam tražila slobodno, dobila sam slobodno. Je, posao nije za svakoga jer u stvari – trebaš raditi. Stresno je, prljavo je, teško je isprati miris pomfrita iz kose. Nemaš baš toliko vremena u životu. Tu i tamo te nazovu da dođeš ranije u smjenu, tu i tamo te nazovu da dođeš na slobodan dan. Ali radno vrijeme nije od osam do šesnaest i skoro svatko si može napraviti raspored.
Ali jako je malo ljudi voljno ribati grilove i mesti pod. Bude ti malo teško kad vidiš ekipu koja dolazi sređena subotom navečer, jer znaš da su tvoji vršnjaci i da nakon hamburgera idu u klub slušati Šabana. I znaš da će se napiti i preležati sutrašnji cijeli dan dok ćeš se ti se opet spremati za smjenu i ribati grilove i podove. U tom trenu bi i ti s njima, možda ne baš slušati Šabana, ali kužiš poantu.
U tom trenu imaš 18 godina i želiš bezbrižno sjediti na kavi razmišljajući o skripti iz Osnova... već nečeg. Ali prođe, odradiš posao, platiš račune, imaš i ti slobodan vikend. Ne svaki, ali zalomi se tu i tamo. Bilo je ljudi koji su na tom radnom mjestu bili godinama i cijelo to vrijeme studiraliiradili. Ništa novo, ništa ekstravagantno.

Posao nije bio moje struke, a htjela sam raditi u struci jer me to veseli i zanima; ali što ćeš, situacija je takva.

S vremenom sam promijenila posao jer me trenutni nije zadovoljavao. Potpuno sam promijenila područje interesa jer sam htjela probati nešto novo, nešto divlje, nešto što rade mladi. Prebacila sam se u ured, na slušalicu. Pritom ne mislim na hotline nego na korisničku podršku, prodaju. Išla sam probati iako sam sve vrijeme vjerovala kako ja „to nikad ne bi mogla, ja nisam za te poslove, kako to ljudi uopće rade, ja ne mogu sjediti cijeli dan“. Naravno da možeš, i svatko tko ima ovaj stav, vjerojatno isto nikad nije ni probao napraviti, ili je, pa si je stvarno dokazao da to nije posao za njega. I dobro, bože moj, nismo svi za sve. Na tom sam poslu, za koji ja „nikako nisam i koji nikad ne bih mogla raditi“, i dan-danas, dvije godine poslije. Posao s fleksibilnim radnim vremenom, s ljudima koji imaju razumijevanje za faks, i sa slobodnim vikendima. Prvi sam potpuno slobodni vikend ludila jer nisam znala kamo bih od sebe, izribala sam stan kompletno od stropa do poda. Što ćeš, stare navike teško umiru. Navikneš se i na to. I dalje sam učila kad sam stigla, i dalje sam išla na predavanja, i dalje sam polagala ispite.

Dosad ste se sigurno pitali koji ja to faks studiram kad sam uspjela raditi. E, to vam neću reći. Jer nisam poanta ja, poanta je da se apsolutno sve može kad se hoće. Žao mi je ljudi kojima raspored na faksu ne dopušta da rade tijekom dana, ali, da ga jebeš, unutar 24h imaš vremena za odrađivanje smjene. U tjednu ima sedam dana pa ti napravi računicu. Pokreni se ako moraš i ako možeš. Vjerujem da i na tvom faksu uz koji „nema šanse da radiš“ ima neka osoba koja radi. Znaš ga/ju sigurno. To je onaj što uvijek žica skripte.

Znaš u čemu je stvar? Organiziraš se, popiješ malo manje kava na Cvjetnom, malo rjeđe ideš slušati Šabana, malo manje viđaš prijatelje. Kući odeš svako toliko kad uhvatiš vremena. Tu i tamo ne stigneš oprati veš, jedeš u pekarama, spavaš par sati dnevno. Propustiš koje predavanje, kad znaš da možeš, i da, budeš mrtav umoran. Nije baš zdrav način života, ali bože moj, takvo nam je i stanje u državi. Momka/djevojku isto viđaš malo rjeđe. Ne kuhaš baš ručak. Ne peglaš, nemaš vremena napisati kolumnu. Ne putuješ u Grčku za vikend. Ali može se, kako ne. Ništa novo, ništa ekstravagantno.