Student iz Petrinje: „I dalje spavamo u kamp kućici, i dalje ne znamo ništa”

– Želim se zahvaliti još jednom svim mojim kolegama, prijateljima, neprijateljima, poznanicima i svim dragim ljudima koji su na bilo koji način pomogli mojoj obitelji, zahvalan sam vam svima od sveg srca. Kad sam vidio koliko se ljudi javilo, preplavile su me bile emocije znajući koliko ima divnih ljudi, ali i nažalost loših. Žalosno je što se mora desit nešto loše da bi shvatio tko je kakav čovjek, no neću se zadržavati na lošem. I dalje spavamo u kamp kućici, i dalje ne znamo ništa, grad, država nam ne govori ništa, pokušavaš na sve načine barem doći do informacije mogu li stručne osobe barem probat ući i nešto spasiti, a odgovor je budite strpljivi. Nije lako biti strpljiv nikome, a pogotovo ne u ovoj situaciji. No borimo se, nadamo se da će sve doći na svoje. Ja vjerujem da hoće, pogotovo zbog ovoliko dobrih ljudi. – naveo je. 

– To je nešto što nikome ne bih poželio, toliki osjećaj jada i bespomoćnosti, toliko muke i toliko psihičkog pada u glavi. No, ljudi smo, moramo se boriti. Život nekome da, nekome uzme, ali uvijek piše najljepše priče za svakoga i potičem se time. Možda je tako trebalo biti, možda je ta loša sreća kroz život za nekoga propisana da se nauči boriti i postati bolji čovjek i bolja osoba. Sami odlučujemo hoćemo li se boriti ili hoćemo li odustati. Nikad kod mene nije bilo odustajanja pa neće biti ni sad. Živi jesmo, skupa smo – to je ono što je važno, to je ono što nas jača i drži nas jakima. Možda nemamo kuću, ali zato nikad nije bilo više ljubavi u ovom mjestu. – dodao je.

– Život ide dalje, jednom mora krenuti na bolje. Ljudi se uz ovu borbu moraju boriti i s poslom, raditi kako bi i dalje mogli prehraniti svoju obitelj, tako i ja – koliko god da je teško, radit se mora.